Sreda, Oktobar 21, 2009
o ljubavi i smrti
Dugo nisam pisao, a desilo se zaista mnogo toga, u principu pozitivnog, ali ipak teško. Ljubav se nekako pokrenula iz apsolutnog mrtvila za koje sam pomislio da će mi biti večni saputnik. Nekako sam se već i pomirio sa činjenicom da me verovatno čeka večiti celibat, kada su nastupili izvesni događaju razuveravajuće prirode. Između ostalog, to veče sa S. Podrum vina, dobro društvo i crveno vino koje tako lako ide, a brzo udara. S. koja je bila raspoložena, i bezobrazni flert sa njom. Onda priča, pijana priča o ljubavi, o ludilu, o emocijama, i njene suze. Odlazimo u noć, sedimo ispred njene zgrade, i pričamo o svim mogućim glupostima, grejani vinom. Debisijev ''Clair de lune'' i nakon toga ono pravo, jedino, istinsko, poljubac, taj divni, meki poljubac, moje usne koje se taru o njene, mekota njenih usana od koje se topim i koju sanjam, njen nestašni jezik. Njeni zagrljaji, poljupci u vrat, i upinjanje u moja prsa, kao da želi da me udahne celog. Nežnost, nežnost, njene obline koje sam napipavao kroz njen tanki džemper, njena mirisna koža koju sam ljubio želeći da deo nje zauvek ostane na mojim usnama. Njene oči tako duboke i tople, njena kosa koja miriše na divlje ruže. S. ti si jedina žena na ovome svetu. Ti si gadna, zla i surova. Ti si žena drugog sistema, ti si lijepa i ja te volim. Ali to je bio samo hir, od koga se braniš amnezijom. Kakav cliche, ''ne sećam se šta sam radila''. O moja S. niko se kraj tebe usrećiti neće, ali će mnogi izgubiti razum u nadi da će te promeniti. I onda onaj ponedeljak, i tvoje suptilno ignorisanje mene, moj bes i pokušaj da do poljupca dođem ovako ili onako. Tvoja izbezumljenost i šamar, i moj pogled upućen tebi pun gneva. Ne mogu više, želim te isuviše. Previše mi duguješ, a dala si mi premalo, da okrenem Olivera Dragojevića naopačke. I sahrana naše profesorke Š. Tiho si mi tutnula buket u ruke, solemnitarna povorka koja se u tišini približava neumitnosti pokopa, praćena tvojim uzdasima. Tu si, kraj mene, na svega metar-dva, ali se pretvaram da nisi tu. Ne gledam u tebe, jer te vidim u svemu drugome. Nalazim tvoje ime na nadgrobnim spomenicima, osećam te u vazduhu, u venama, osećam kako tvoje usne i dalje gore na mojima. Ali ovo je sahrana, i pijetet pokojnika je iznad svega, pa i iznad mojih (niskih) strasti. Posmrtni govor, i neminovne suze najbližih ožalošćenih. Teško mi je da gledam kako grobari brzo zatrpavaju raku lopatama, kako divljački nabacuju zemlju na ono šta je nekada bilo čovek. Boli me što nekoga koga sam znao više nema. Boli me i što je ona tu, a ja ne mogu da je zagrlim, iako bih to najviše od svega želeo. Gledam je iz prikrajka, i držim podalje od nje. Udaram joj na emocije, pravim se hladan, jer znam da ona uvek reaguje na to. Sklanjam se na drugi kraj, pričam sa nekim beznačajnim ljudima i uvlačim dim cigarete. Kao da ona nije tu. Njen nekadažnji dečko je tu, i nije mi svejedno, ali se kontrolišem. Pravim se da me nije briga. ''Hell hath no fury like a woman scorned.'' Odlazim sa svojim prijateljima, prijatna vožnja automobilom. Raspravljamo o svemu i svačemu, da odagnamo misli od prizora koji su se odigrali pred našim očima. Povratak kući, i misli koje lete njoj. ''Ne volim te'' od Hladnog Piva na repeat ad nauseam, ne bih li poverovao u tu laž, ali ne ide. Dve stvar je nemoguće sakriti, ljubav i jektiku.
zelja je gadna stvar... neutoljena - pogotovo... samokontrola - najbitnija stvar...
